Oboje su bili nezaposleni, ali ni časa nisu časili da se prijave za rad u kovid bolnici, bez obzira na sve nepoznanice oko korone.
Vladica je počeo 9. aprila, a sedam dana kasnije tu je bila i Katarina.
“Nisam se plašila korone, to je naš posao, koji ne bi imao smisla s tim strahom. Ali sam se plašila skafandera jer sam klaustrofobična. U početku je bilo mnogo teško, prvi put gledamo kako ljudi umiru. Skidamo ih s aparata, tijela stavljamo u kese. Dođem kući utučena, ni sa kim ne pričam. Poslije se navikneš, znaš da moraš da se nosiš s tim. Ako ti ne uđeš i ne pomogneš ljudima, ko će drugi. Ljekari i sestre su tu najbitniji”, priča Katarina, prenosi Blic.
Rade u istoj smjeni
“Ni u jednom trenutku nismo dosadili jednom drugom. Lakše nam je kad smo zajedno. Mnogo puta sam htjela da odustanem. Tolika gužva, toliko posla, dođe mi da plačem, me mogu više. Ali on je tu, kaže: Zar sad da odustaneš. Potrebni smo”. I idem dalje. Ovo je još više učvrstilo našu ljubav”, kaže Katarina. Vladica je završio medicinsku školu, ali dosad nije radio u struci. I prvo – pa muško! Crvena zona.
“Te skafandere i naočare sam vidio samo na slici. Pa to oblačenje, ni ne znaš kako, uče te. I kad uđeš u crvenu zonu – druga dimenzija. Monitori pište, pumpe pište.Trebalo je vremena da se uklopimo. Pa magle naočare, ne vidiš ništa, ni temperaturnu listi. I onda tresneš glavom da ti padne kapljica znoja na naočare i napravi “putić” kroz koji ćeš da vidiš. Tako je bilo dok nismo provalili caku da nam se magle naočare. Bilo nam je teško da se uklopimo, em smo pod skafanderima, em ne znamo koji nam je posao. Ja sam muško pa malo lakše od Kaće podnosim. Najteže je kad se ugasi ljudski život. A najgore što do zadnjeg momenta pričaš s pacijentom i za minut on je več intubiran. I mnogi se nikada ne probude”, priča Vladica. A dolazak njegove voljene u crvenu zonu, tek je bio šok za oboje.
“Vlada na dežurstvu od 12 do 16 sati u crvenoj zoni. A mene u 11 sati zovu da počinjem da radim i da već u 16 ulazim u kovid zonu. Pisala sam mu poruke, ali ništa nije vidio jer ne može da ima telefon kod sebe. I srećemo se u tampon zoni – ja ulazim, on izlazi. Šok, pa radost na njegovom licu”, sjeća se Katarina, a Vladica dodaje: “Taman izlazim, prskaju me dezinficijensima i pogledam pored mene – Kaća! Koliko sam se obradovao! Al’ kad pomislih kakav je horor dole, nije mi bilo svejedno zbog nje, kako će to podnijeti.”
Velika škola
Pola godine rada u crvenoj zoni je veliko iskustvo i velika škola.
“Sad bez problema sami možemo da držimo cijeli šok s 15 pacijenata”, ističe Vladica, dok Katarina dodaje: “Kad se vidimo s nekim iz društva i oni počnu da se žale na policijski čas, izolaciju, da pričaju da korona ne postoji, da je to samo marketing, ja im kažem: “Dođite dole da vidite šta je marketing!”. Ljudi nisu svjesni kakav je ovo horor.”
Katarina i Vladica imaju ugovor u KC Niš do novembra. Voljeli bi tu i da ostanu, ali i da uskoro zasnuju porodicu.
“Planiramo jednog dana i brak, bože zdravlja. Još smo pod ugovorom za posao, sve je to pod znakom pitanja, pa ne možemo sada da mislimo o nečemu tako velikom. Možda i oboje možemo da ostanemo bez posla”, veli Vladica.
Napad bubrega
Posebna drama je bila kada je Katarina imala napad bubrega, a o čemu sada pričaju kroz smijeh.
“Kaći krenu strašni bolovi usred noći, otrčimo u Urgentni. Strašno. Cijela noć u urgentnom, a u sedam sati moram na posao. Ulazim u crvenu zonu, a ne znam šta se s njom dešava u Urgentnom. Plus radim tri puta po četiri sata, ne mogu ni da odspavam”, sjeća se Vladica.
