Po­ja­vio se prvi slučaj opa­snog pa­ra­zi­ta u Srbi­ji: Evo kako se prenosi i ko je najugroženij

Ka­ko iz­gle­da mul­ti­lo­ku­lar­ni ehi­no­kok?

– Mul­ti­lo­ku­lar­ni ehi­no­kok je ma­la pan­tljičara, slična običnom ehi­no­ko­ku, dužine 2-3 mi­li­me­tra, ko­ja živi u tan­kom cre­vu li­si­ce, ša­ka­la i dru­gih div­ljih kar­ni­vo­ra (me­sožde­ra). Slično dru­gim pan­tljičara­ma, ima gla­vi­cu sa pri­bo­rom za fi­ksi­ra­nje na slu­zo­kožu cre­va, i sve­ga oko tri član­ka, od ko­jih je po­sle­dnji pun ja­ja. Ja­ja fe­ka­li­ja­ma izba­cu­ju li­si­ce, ša­ka­li i dru­gi stal­ni do­maćini, i ona su odmah za­ra­zna za pre­la­zne do­maćine. Kao i dru­ge pan­tljičare, mul­ti­lo­ku­lar­ni ehi­no­kok ima ci­klus ra­zvo­ja ko­ji za­hte­va pre­la­zne do­maćine, to su polj­ski glo­da­ri, u ko­ji­ma se ra­zvi­ja­ju lar­ve­ni obli­ci, cis­te. Kod običnog, psećeg ehi­no­ko­ka cis­te se na­la­ze na je­tri i dru­gim or­ga­ni­ma ov­ce, go­ve­da, svi­nje. Unu­tar cis­ti ra­zvi­je se ogro­man broj gla­vi­ca bu­dućih pan­tljičara, ko­je nas­tav­lja­ju ra­zvoj ako ih po­je­de pas, a kod mul­ti­lo­ku­lar­nog ehi­no­ko­ka li­si­ca, ša­kal i dr. Čovek je za obe vrste ehi­no­ko­ka slučaj­ni pre­la­zni do­maćin, u ko­me se ra­zvi­ja­ju cis­te – is­tiče prof. dr. Du­šan La­lo­še­vić.

Ka­ko se pre­no­si za­ra­za ovim ti­pom ehi­no­ko­ku­sa?

– Ja­ja ko­ja izlučuju stal­ni do­maćini do­la­ze u ze­mlji­šte, gde mo­gu sa op­sta­nu ne­ko vre­me, a do­spe­ju i u po­vršin­ske vo­de. Glo­da­ri ko­ji žive u ze­mlji na is­toj te­ri­to­ri­ji sa za­raženim li­si­ca­ma, la­ko se in­fi­ci­ra­ju, na nji­ho­voj je­tri ra­zvi­ju se cis­te, a ka­da ih li­si­ca po­je­de, ci­klus se nas­tav­lja. Čovek se za­ra­zi u di­rek­tnom ili in­di­rek­tnom kon­ta­ktu s li­si­ca­ma, ko­je mo­gu ima­ti ja­ja i na svo­joj dla­ci. Običan pseći ehi­no­kok pre­no­si se na čove­ka di­rek­tnim kon­ta­ktom sa psi­ma. Psa međutim, za­ra­zi sam čovek pri ne­hi­gi­jen­skom kla­nju, ka­da cis­te – vo­de­ne me­hu­ro­ve sa je­tre ov­ce ili svi­nje ba­ci psi­ma. Iako je pre­ven­ci­ja običnog psećeg ehi­no­ko­ka ta­ko je­dnos­ta­vna, sa­mo tre­ba sprečiti za­ra­zu psa, kod nas se ova bo­lest upor­no održava, ne sa­mo na se­lu, već i po gra­do­vi­ma, sa de­se­ti­na­ma obo­le­lih lju­di go­diš­nje, a i sa ret­kim smrto­no­snim is­ho­dom.

Osim li­si­ce ša­ka­li najčešći pre­no­si­oci

Pre­ma nje­go­vim riječima, ovaj pa­ra­zit se do­bi­ja od li­si­ce, a sa­da ovih živo­ti­nja ima pu­no. U Srbiji ne­ma bje­sni­la, ali ga ima u okruženju, u Ru­mu­ni­ji i Mađar­skoj.

– Kako ne­ma be­sni­la, li­si­ce su se pre­na­množile, a ši­re se i ša­ka­li ko­ji ta­kođe pre­no­se ovog pa­ra­zi­ta. Srem je en­dem­sko po­dručje ovog ehi­no­ko­ka kod li­si­ca. Pa­ci­jen­tki­nja je iz oko­li­ne Srem­ske Mi­tro­vi­ce, a pos­to­ji su­mnja na još je­dan slučaj, ta­kođe u Sre­mu. Možda je i ra­ni­je bi­lo ovih slučaje­va, ali ih ni­ko ni­je pre­po­znao i sa­da ra­dim re­vi­zi­ju sta­rih slučaje­va – ka­zao je dr La­lo­še­vić.

Pa­ci­jen­tki­nja je prvo do­šla na Po­li­kli­ni­ku UKCV, gdje ju je pre­gle­dao upra­vnik Kli­ni­ke za ab­do­mi­nal­nu hi­rur­gi­ju pro­fe­sor dr De­jan Iva­nov.

– Žena se ja­vi­la sa bo­lo­vi­ma na sto­ma­ku i mi smo kon­sta­to­va­li tu­mor­sku pro­me­nu od 5-6 cen­ti­me­ta­ra, u le­voj po­lo­vi­ni je­tre. Ni­šta ni­je uka­zi­va­lo na rak, ne­go na be­ni­gnu pro­me­nu ko­ja ni­je ra­sla, ali se žena žali­la na bo­lo­ve. Odlučili smo da je ope­ri­še­mo i ispos­ta­vi­lo se da ni­je tu­mor, ne­go ret­ko pa­ra­zi­tar­no obo­lje­nje. Hi­rur­ški deo je odlično pro­šao i osim pro­me­ne od­stra­njen je i deo je­tre, “do u zdra­vo”, jer je pos­to­ja­la su­mnja na tu­mor, a iz žučnih vo­do­va se po­ja­vio gnoj – ka­zao je pro­fe­sor Iva­nov i na­po­me­nuo ka­ko je pos­to­pe­ra­ti­vni tok pro­šao do­bro i žena je krat­ko os­ta­la u bol­ni­ci.

Lov­ci su naj­ri­zični­ja gru­pa

– Lju­di ko­ji se na­la­ze u pri­ro­di, u prvom re­du lov­ci, izloženi su di­rek­tnom ili in­di­rek­tnom kon­ta­ktu pre­ko ze­mlje ili vo­de, sa li­si­ca­ma i dru­gim stal­nim do­maćini­ma. Ta­kođe i ze­mljo­ra­dni­ci a na­ročito sta­no­vni­ci sa­la­ša, gde je mo­guće da se pre­ko glo­da­ra mul­ti­lo­ku­lar­ni ehi­no­kok pre­ne­se na pse ili mačke, izloženi su za­ra­zi u kon­ta­ktu sa svo­jim psi­ma.

Sim­pto­mi za­ra­ze kod čovje­ka

– De­ta­ljni tok bo­les­ti opi­sao je još Ru­dolf Fir­hof kao po­ja­vu broj­nih ma­lih ko­loi­dnih cis­ti na je­tri čove­ka, sličnih ko­loi­dnom kar­ci­no­mu, kao i nji­ho­vu sklo­nost da se ši­re po or­ga­ni­zmu. In­fe­kci­ja se ra­zvi­ja po­dmu­klo, du­go bez sim­pto­ma, a ka­da se sim­pto­mi ja­ve, prvo u vi­du bo­la u sto­ma­ku, pa­ra­zit­ske cis­te su se obično već to­li­ko pro­ši­ri­le da je pa­ci­jent ino­pe­ra­bi­lan. Sa­mo na vre­me pre­du­ze­ta ope­ra­ci­ja može traj­no izlečiti obo­le­log. Ako ope­ra­ci­ja ni­je mo­guća, da­ju se le­ko­vi, čije de­lo­va­nje ni­je po­tpu­no efi­ka­sno, a nji­ho­va to­ksičnost može bi­ti značaj­na kod du­go­traj­ne pri­me­ne – istakli su doktori.

Liječenje čes­to doživo­tno

Ono što sa­da slije­di za ovu pa­ci­jen­tki­nju je opo­ra­vak, ali i du­go­traj­no liječenje. Šef Od­sje­ka za bo­les­ti he­pa­to­bi­li­jar­nog tra­kta i za­mje­ni­ca upra­vni­ka Kli­ni­ke za in­fe­kti­vne bo­les­ti pro­fe­sor­ka dr Ma­ja Ružić kaže ka­ko lije­ko­va ima i da se oni do­bi­ja­ju go­di­na­ma, možda i doživo­tno.

– Po­što nam je ovo prvi ta­kav pa­ci­jent, ne zna­mo ka­ko će bi­ti. Da­je se sim­pto­mat­ska, an­ti­pa­ra­zi­tar­na te­ra­pi­ja – na­po­me­nu­la je dr Ružić.

Pre­ma nje­nim riječima, do za­ražava­nja do­la­zi ka­da se pa­ra­zit ra­zvi­ja u cijre­vi­ma stal­nog do­maćina, odno­sno li­si­ce, i kon­ta­mi­ni­ra sre­di­nu fe­ce­som. Ta­ko do­la­zi do kon­ta­kta ja­ja pa­ra­zi­ta sa tlom, ko­ja se po­tom oral­no une­su i kon­ta­mi­ni­ra se slučaj­ni do­maćin, čovek. To pra­ktično znači da sva­ko ne­do­vo­ljno opra­no povrće iz ba­šte, gde je os­tao fe­ces li­si­ce, može da pre­ne­se ovaj ehi­no­kok.

– Pa­ra­zit kroz krvo­tok ula­zi u or­ga­ni­zam i do­la­zi do je­tre, pluća, moz­ga, kos­ti­ju, bu­bre­ga. Ne­ma pre­no­sa sa čove­ka na čove­ka, jer kod lju­di ne može to­li­ko da odras­te. Dru­ga mo­gućnost za­ra­ze je da se po­je­de ter­mički ne­do­vo­ljno obrađeno me­so za­ražene div­ljači – obja­sni­la je dr Ružić.

Dr Iva­nov kaže ka­ko je UKCV re­gi­onal­ni cen­tar u ko­jem može da se liječi ovaj, kao i ehi­no­ko­kus gra­nu­lo­sus, jer ima­ju sve mo­da­li­te­te, od hi­rur­gi­je, do in­ter­ven­tne ra­di­olo­gi­je i lje­ka­ra sa in­fe­kti­vne kli­ni­ke. Po­ručuje da je taj tim­ski rad ko­le­ga značajan za liječenje kom­plek­snih slučaje­va.