Teška sudbina dva brata: Mališanima roditelji stradali u stravičnom udesu, a baka i deka teško žive

06.08.2020. | 16:34

Dječaci Aleksandru (11) i Nemanji (8) iz Laćarka kod Šabca kojima su roditelji stradali udesu sada žive sa bakom i djedom. Ovi dobri ljudi teško žive i potrebna im je pomoć pri podizanju mališana.

“Ja sam ne mogu. Star sam, više nemam snage da pokrećem stvari. Ne mogu da zaradim, a ne može ni supruga. Kćerka ne stiže da naradi za sve.  Zato sam prinuđen da zamolim dobre ljude da nam pomognu, da nađemo rješenje za moje unuke. Moj život je već prošao, ali je nepravda da njihov stane. Moj je na zalasku, a njihov na početku. Uprkos svemu. Oni su dobri dječaci i siguran sam da će doborom vratiti ukazano dobro”, kaže Živorad Milosavljević (71), njihov deka.

Živorad je vremešni starac koji iza sebe ima tešku i mučnu prošlost, 1999. godine je napustio ognjište na Kosovu i Metohiji i sa suprugom, sinom i ćerkom stigao u rodnu Kuršumliju, a odatle kod brata Zorana u Laćarak, u Železničku ulicu, odakle su putem Banje Koviljače nekoliko dana pre tragedije kod Šapca na odmor krenuli njegov sin Nebojša, snaja Željka i njihovo dvoje djece, pišu Sremske novine.

“Ponovo u patnji, samo što smo onda, prije dvadeset godina mogli još i da mislimo da će biti dobro. Sada je teško misliti o tome. Onda smo bili živi, svi na okupu, daleko od sukoba, u kući koju nam je moj brat bukvalno poklonio. I mada smo ostavili rodni kraj, uspomene, imanje, pomirili smo se sa sudbinom i riješili da kao i drugi naši sunarodnici, krenemo ispočetka. I polako je to sve išlo, sve dok nas život ponovo nije vratio natrag i natovario na leđa teret za koji nisam siguran da ću moći da izdržim”, priča Živorad.

Na vremešnom starcu je, nakon pogibije sina i snaje, ostala odgovornost i težak zadatak da zajedno sa suprugom odgaji unuke Aleksandra i Nemanju i izvede ih na pravi put. Međutim, u tome mu je potrebna vaša pomoć.

“Djeca su dobro i to je, kada je sve ispalo tako kako jeste, najvažnije. U početku su bili u različitim bolnicama, u Beogradu i Šapcu, ali smo mi tražili da se spoje. Sada su kući. Supruga, kćerka Nataša i ja se trudimo da im pomognemo koliko možemo, mada ni nama nije lako. Držimo se zajedno i ne damo bolu da nas slomi”, priča Živorad.

Prihvatili su, kaže, istinu da sina i snaje više nema i sada pokušavaju da uredimo život kako moraju.

“Nevolja je i u tome što sam ja već star, invalid sam sa 15.000 mjesečno, moja žena je penzioner ima 24.000 dinara primanja. Kćerka je samohrana majka malog ženskog djeteta. Imam još jednog sina, ali on je u Kuršumliji i ne može da nam pomogne. Dijabetičar sam… mnogo novca odvajam za lijekove, da zaradim ne mogu. Dolazi zima, redovne obaveze sustižu i one vanredne. Bez pomoći sa strane, teško da ćemo uspjeti da se izborimo”, nastavlja priču Živorad, dodajući da mu naročito teško pada i to što niko iz policije nije došao da im saopšti šta se dogodilo, već su tragične vesti saznali iz medija.

Podsjećanja radi, nesreća se dogodila oko 10.30 sati, na pružnom prelazu u Zminjaku kod Šapca, kada se “ford” sudario sa teretnim vozom koji je vozilo vuklo 40 metara. Roditelji dječaka su preminuli na licu mesta, a njihovi sinovi zbog povreda su bili na bolničkom lečenju, sa kog su otpušteni, prenosi Blic.