Bolna ispovijest voditelja Milana Miloševića: Otac je zapalio kuću jer je htio da svi izgorimo
18.10.2024. | 21:31Voditelj Zadruge, Milan Milošević, danas je jedno od najpoznatijih TV lica, a njegov put do uspjeha nije bio nimalo lak.
Milan Milošević imao je jako teško djetinjstvo, svakodnevno je gledao kako otac Stojan tuče njegovu majku Rajku, a i sam je bio žrtva očevog nasilja. Njegov život obilježila je velika tragedija kada se njegov stariji brat Nenad ubio.
– Mama je iz prvog braka imala Nenada, a sedam godina kasnije dobila je sina Zorana, koji se rodio sa cerebralnom paralizom. Tada su doktori rekli majci da više ne rađa. Međutim, pošto je otac bio alkoholičar, svaki put kada bi se napio, majka bi zatrudnjela. Nikada mu to nije ni govorila, već je pune četiri godine stalno išla na kiretažu. Kada je ostala u drugom stanju sa mnom, tražila je od komšinice novac na zajam za abortus. To je stalno radila jer nije imala para. Komšinica mi je spasla život jer joj je rekla: “Rodi ovo dijete, donijeće ti sreću.” Poslušala je i dobile me 1. aprila, na svoj rođendan – započeo je svoju tešku životnu ispovijest voditelj.
Milan kaže da je zbog oca prošao kroz pakao.
– Mamu je tukao stalno! Ona se borila za nas. Radila je u njivi od sedam ujutru do sedam uveče. Kući je dolazila sa prstima krvavim od rada. Tako umornu, izmučenu otac ju je tukao s vrata. Bježali smo od njega kada vidimo da je pijan. Često smo spavali u kukuruzima. Tu smo čekali da on pogasi svjetla i zaspi da bismo mogli da odemo i mi u svoje krevete. Dešavalo se da namjerno zaključa kuću i onda smo noć morali da provedemo napolju. Ćebe smo za svaki slučaj uvijek držali u šupi da bismo imali čime da se pokrijemo ako je napolju hladno – ispričao je on i dodao:
– Otac nam je zabranjivao da okitimo novogodišnju jelku. Ja nikada za Novu godinu nisam imao jelku. Nisam slavio ni rođendane, ni druge praznike. Plašio sam se da zaspim kada je tu. Sluh sam toliko izoštrio da sam u svakom momentu po njegovom koraku znao u kom je dijelu kuće. Željeli smo da ga napustimo, da pobjegnemo od njega, ali nismo imali gdje. Majka i ja bismo se već nekako snašli, ali šta smo mogli sa mojim nepokretnim bratom? Nismo mogli da ga ostavimo! Danima smo sjedali u Centru za socijalni rad i tražili pomoć od nadležnih. Prijavljivali smo ga stalno policiji. Patrola dođe i ode, a onda mama dobije batine što ga je prijavila. Strašne stvari nam je radio. Nije nam dao da imamo fiksni telefon.
Milan je otkrio šta nikada neće zaboraviti.
– Nikada neću zaboraviti kada je jedne večeri pijan udario u glavu. Ona se onesvijestila, a ja sam mislio da ju je ubio. Skočio sam na oca i počeo da vičem: “Ubićeš mi mamu, ubićeš mi mamu…” Na svakih šest mjeseci je znao da polupa sve po kući, sudove, prekidače, utikače. Jednom je zapalio sto i nije nam dao da izađemo iz trpezarije dok je vatra buktala. Mogli smo svi da izgorimo, to je i želio. Jedva smo je ugasili. Tukao je i mene, ali ne tako često kao majku. Ponekad kaišem. Pamtim da me je vukao za uši 300 metara kada je saznao da pušim. Zbog svega toga imam traume od agresivnih ljudi – rekao je Milan.
Život u porodičnoj kući za Milana je bio jeziv, ali od batina nije mogao da se odmori ni u školi. Pohađao je Osnovnu školu “Jovan Popović” u Sremskoj Mitrovici, imao je sve petice, recitovao je, vodio radio stanicu, učio ruski jezik… Međutim, drugari su ga maltretirali jer se družio sa djevojčicama.
– Govorili su mi da sam isfeminiziran i zbog toga su me tukli svakog dana. Bacali su mi knjige po blatu, cijepali blok za likovno. Čupali su me tako da im šaka bude puna mojih dlaka. Kada uđem u toalet na odmoru, njih trojica-četvorica me udaraju pesnicama u stomak i crkavaju od smijeha. Odem na čas i ne mogu da dođem do vazduha. Ali nikada ih nisam tužio nastavnicima, jer bih poslije toga dobio još veće batine. Njima su to bila dječija posla, a ja sam navukao strahove. Ništa lijepo me ne veže za Sremsku Mitrovicu – rekao je Milan.
Prvi dinar zaradio sa 11 godina
– Lijepio sam neke koverte. Za 10.000 urađenih dobijao sam 50 maraka. Nije to bilo malo. Mogao sam da dam majci novac i da meni uvijek nešto ostane. Samo sam ja mogao da joj pomognem, jer mi je jedan brat rođen bolestan, a drugi je poput oca bio alkoholičar. Od novca koji sam skupljao kupio sam sebi farmerke “levis 501”. Mnogo sam ih želio. To je bilo ostvarenje mog prvog sna, međutim, Nenad mi ih je uzeo. Zbog njega sam umio preko noći da ostanem bez garderobe, jer je on bio kockar i prodavao je stvari iz kuće – rekao je Milan.
Milan kaže da se njegov brat odao porocima nakon trauma kroz koje je prošao na ratištu.
– Počeo je da pije kada se vratio iz rata. Nikada nas nije tukao, ali nas je psihički maltretirao. Dešavalo se da nas usred noći digne iz kreveta. Samo počne da viče: “Rat, rat, rat” i mi moramo da se krijemo po kući i da bježimo, jer kao pucaju na nas. Dešavalo se i da dođe pijan, pusti muziku i drži nas cijelu noć budnima – rekao je Milan.
Svoju oazu mira uspio je da pronađe tek u srednjoj školi.
– Otac me je upisao u metalostrugarsku školu, ali ja sam skupio hrabrosti, ispisao sam se i otišao u hemijsku. Rekao sam sebi: “Ne idem u tu školu, pa makar me tata ubio.” Profesori su me toliko obožavali da sam jednom na času istorije umjesto vojskovođa nabrajao imena svoje familije i komšiluka. Nastavnica me nije ni slušala, samo je na kraju mog izlaganja rekla. “Milane, petica do kraja godine.” Cijeli razred je počeo da se smije – rekao je Milan.
Oduvijek je bio vrijedan, pa je tokom školovanja uporedo radio i u kafiću.
– Super sam zarađivao i taj novac sam nosio mami. Nagovorio sam je da prestane da radi u njivi i da ona čuva mog nepokretnog brata dok sam ja u školi i na poslu. Do tada je to bilo moje zaduženje. Za djetinjstvo nikada nisam ni znao. Kakva druženja, izlasci. Niti mi je iko dolazio u kuću, niti sam igdje išao. Nikada nisam slavio rođendane, niti bilo koji drugi praznik. Mi ni za Novu godinu nismo imali trpezu. Jednom smo za Badnji dan pekli prase, ali tata se po običaju napio. Pobio se sa bratom, bacio prase u tri lijepe, slomio je sve po kući… Presjeo nam je Božić. Bilo je dana kada nismo imali šta da jedemo, a ne da pravimo slavlja. U školi sam često bio gladan, ali sam bio toliko ponosan da nikada nikome nisam tražio da mi da da jedem – rekao je Milan.
Mjesec nakon što je te 1995. postao punoljetan preminuo mu je otac.
– Dan prije njegove smrti posjetio sam ga u bolnici. Sjeo sam pored oca, uhvatio ga za ruku i rekao mu: “Tata, ja sam.” Počele su da mu idu suze niz lice. Tada sam mu sve oprostio. Sutradan su nam u sedam ujutru javili da je imao tri infarkta zaredom i da je preminuo. Nekoliko dana kasnije sam ga sanjao, a on mi je u snu rekao da sebi nikada neće oprostiti što nam je uništio živote – rekao je Milan.
Poslije očeve smrti Miloševiću se život mijenja iz korjena. Odlučuje da napusti Sremsku Mitrovicu, za koju ga vezuju samo loše uspomene, i seli se u Novi Sad. Iznajmio je stan i radio kao konobar sve do 1997. godine, kada je dobio poziv za odsluženje vojnog roka.
– Tada sam prvi put u životu imao slavlje. Prvi sam vojnik u opštini koji je sam sebi finansirao ispraćaj u vojsku. Pozajmio sam pare samo da bude zabava kao kod ostalih, šator, muzika, 200 gostiju… Komšije su bile ponosne na mene – prisjeća se voditelj i nastavlja:
– Vojni rok sam služio u Kruševcu, u antibiološkoj hemijskoj odbrani. Tamo sam bio strah i trepet. Obožavali su me, prali mi veš… Ali u vojsci sam se zadržao samo dva i po mjeseca, jer su dijagnostikovali da sam emotivno i socijalno nezreo za odsluženje. Patio sam za mamom. Dvije godine kasnije vijest o smrti brata Nenada ga je vratila u rodni grad. Bio je osuđen na sedam godina zatvora zbog preprodaje oružja sa ratišta.
– Drugovi su njemu ostavili to oružje da im čuva i na kraju je on nevin stradao. Bio je nepravedno osuđen i to nije mogao da podnese, pa se objesio u zatvoru. Nismo imali para za advokata i završio je iza rešetaka. Mama nikada sebi nije oprostila što je brat bio prepušten samom sebi – rekao je Milan.
Poslije Nenadove sahrane Milan odlučuje da se preseli u Beograd. Tako 2000. godine iznajmljuje jedan podrum pun vlage bez prozora na Vračaru, piše Informer.
– Stan je bio nikakav, ali ja sam bio srećan. Danju sam radio kao konobar, noću kao šanker u klubu. Tu sam se svega i svačega nagledao. Mogao sam čak i da posrnem, jer su mi nudili drogu. Ali ja sam u životu samo povukao dim marihuane, počeo da povraćam i shvatio da to nije za mene – ispričao je svojevremeno voditelj.
