Do detalja upisala kobni momenat: Vesna zahvaljujući čudu preživjela pad nadstrešnice

05.11.2024. | 13:12

Vidjela sam tog jednog sjedog čovjeka koji je sjedio na toj prvoj klupi, tu gdje sam ja parkirala bicikl. Vidjela sam ženu koja je držala malo dijete, vidjela sam momka i neku djevojku. Naravno da ih ne poznajem, ali sam… zapamtila sam tako, po redu kako su sjedili. Ta slika mi je non stop pred očima.

Ovo su riječi Vesne Latas, Novosađanke koja je vrlo lako mogla da bude među žrtvama tragedije na željezničkoj stanici Novi Sad. U djeliću sekunde odlučila je da se premjesti sa klupe ispod nadstrešnice i tako spasila svoj život.

Prvo bih željela da izrazim svoje saučešće svim porodicama koje su izgubile svoje najmilije i naravno brz oporavak svima koji su trenutno na intenzivnoj njezi.

– Ono što pamtim i što sigurno neću nikad zaboraviti, ali svakako se trudim svakim danom da to potisnem, da prosto te slike zaboravim, ali moje oko je zabilježilo to i ja to ne mogu gumicom da izbrišem, počela je svoju ispovjest Vesna. Ona je tog dana na stanicu ispratila svoju drugaricu koja joj je bila u gostima. Drugarica je išla autobusom, a Vesna biciklom jer je imala drugih obaveza.

– Bukvalno u pet minuta do 12 sam stigla na stanicu i vidim nema mjesta za bicikle, parkiram ga sa strane, bukvalno uz sam ivičnjak zgrade kod one žardinjere koja je predviđena za gašenje cigareta. Pogledam, vidim sve klupe su zauzete. To je bio taj moment da što pre stignem na stanicu i tu se čujem kratko sa drugaricom da provjerim gde je, tu se pozdravim sa njom, ona ulazi u voz, priseća se s knedlom u grlu tog dana Vesna, piše Blic. Kako je rekla u svojoj ispovesti za Prvu, u jednom momentu je sjela gore na klupu, ne bi li malo odmorila.

Rekla sam sebi “zapaliću cigaretu” i to je kao ono bio razlog da eto sačekam da ispratim pogledom voz. Sve to je vrlo čudno jer, kad nekog pratiš logično je da ideš odmah dole niz stepenice, a za to ti ne treba više nego jedan minut, rekla je Vesna.

– U sledećem minutu čuo se jedan jak udarac, nešto što je prodrmalo i tu klupu na kojoj je ona sjedila, prozor… Prvo sam pomislila da li je zemljotres i tu sam pogledala, rekoh sebi nije zemljotres. Ovo je bio neki tupi udarac, a pošto sam videla da se lift radi palo mi je na pamet da nije možda taj lift pao jer su nešto radili sa tim liftom, popravljali. Pogledam ka izlazu i vidim da ljudi trče, nešto je palo, nešto je palo, šta je palo i ja izlazim naravno na taj izlaz, kroz suze priča Vesna.

Kako je rekla, u tom momentu ništa se nije vidjelo. Prašina je ušla u stanicu, nije se video prst pred okom. Samo čujem neku ženu koja jako plače i vidim dvojicu mladića koji nešto nose, ali nije mi jasno odakle i šta nose, da bih kasnije shvatila kad sam prolazila tuda da je to u stvari taj mladić kome su amputirane noge. Samo sam pomislila “Bože šta je ovo, šta se to desilo”, jedva govoreći priča Vesna.

Izašla je brzo napolje iz straha da bi se mogla srušiti cela zgrada u kojoj se nalazila.

– Kad sam videla da je u stvari pala ta nadstrešnica, meni je bilo jasno da ljudima koji su pet minuta pre toga sedeli na klupi stvarno nema spasa, kaže Vesna. Ono što ni sama sebi ne može da objasni jeste činjenica da je svakoj osobi sa te uklete klupe zapamtila lik.

– Vidjela sam bukvalno tog jednog sjedog čovjeka koji je sjedio na toj nekoj prvoj klupi, tu gdje sam ja parkirala bicikl. Vidjela sam tu ženu koja je držala neko djetence, vidjela sam tog momka i neku djevojku. Zapamtila sam tako, po redu kako su sjedili. I meni je i dalje ta slika pred očima, priča Vesna.

Zatim je otišla do mjesta na kome je parkirala svoj bicikl.

Bolje da nisam otišla. Jer, u tom momentu sam videla još jednu ružnu situaciju koja će mi ostati u pamćenju, a koju bih volela da zaboravim. Ali šta da vam kažem, to je bilo još možda najgroznije od svega, ispričala je Vesna.

Činjenicu da je ostala živa opravdava – čudom. Imala sam anđela čuvara da me spasi. Imam mali ritual: otkad sam sama, od kada mi je suprug preminuo, svaki put kad sednem na bicikl, ja pogledam u nebo i bilo koji je oblačić ili čak i kad nema oblaka, ja samo kažem “Mićo čuvaj me”, rekla je ova žena.

I zaista, očigledno je da je trebalo da bude sačuvana taj dan. Jer, da nije sela na gornjem nivou stanice da na kratko odmori, i Vesna bi se našla među žrtvama i povređenima. To je sigurno, jer stvarno kažem, sama sebe pitam, bože što sam sela, ali rekoh hajde da popušim cigaretu, ujednom je to bio razlog da bukvalno tog minuta ne siđem dole i to je to.

Jednostavno, ja bih bila tog momenta, znači ne treba vam više od jednog minuta da siđete dole, to ne znam da li ima tri stepenika dole i tu si već kod vrata. Znači, ili bih bila kod vrata ili bih bila kod bicikla, kako god, ja bih bila u tom delu gde se sve to dešavalo. I eto, na svu sreću nisam, nešto mi je rekao, sedi, odmori, nemoj toliko da žuriš i eto, zaključila je Vesna.