Milica sa Kosmeta presrećna: U srcu nosim lijepe uspomene iz Srpske

30.06.2024. | 16:19

Među 47 učenika Osnovne škole “Jovan Cvijić” iz Zubinog Potoka na Kosovu i Metohiji, koji su sedam dana boravili u Gradišci, kod vršnjaka iz Osnovne škole “Danilo Borković”, bila je i Milica Božović, učenica šestog razreda.

Grad na Savi zavoljela je naprečac, prilikom prvog susreta. Tu je pronašla prijatelje, upoznala njegove ljude, prirodne ljepote, spomenike kulture i istorije.

“Posetu i boravak u Gradišci, u Republici Srpskoj, pamtiću za celi život. Upoznala sam ljude, drugove, sve mi je ovde lepo i dobro. Dugo smo putovali, ali to nije bilo teško. Ovde su ljudi divni i tu nemamo straha. U porodicama kod kojih boravimo osećamo se kao kod svoje kuće”, opisuje ova razgovorljiva i maštovita djevojčica svoj prvi dolazak u krajeve o kojima je slušala priče, čitala i gledala na televiziji.

“Učenici koji su ovde dolazili prošle godine, i ranije, pričali su nam o Republici Srpskoj. Oni to stalno ponavljaju, te lepe uspomene nose u srcu, kao što ću i ja nositi. Zauvek. Bilo mi je mnogo drago i emotivno kada sam shvatila koliko nas ovde vole. To je veliko. Suze mi od toga kreću, jer sam mnogo emotivna. Divni su svi. Lepa je i Gradiška i Banjaluka. Posetili smo neke znamenitosti, crkve, spomenike… Uvek ću se sećati ovog događaja. Moji domaćini su Danijela i Ognjen Malinović. Oni su, baš, dobri.”

U društvu koleginica iz razreda, Tamare Aksentijević i Teodore Janićijević, sa kojima nam je pričala i pozirala u glavnoj gradiškoj ulici, a ispred Gradske uprave, gdje je načelnik Zoran Adžić svima poklonio pune školske torbe, Milica dopunjava priču o posjeti i gostoprimstvu.

“Svuda su nas vodili, u grad, na bazene, u kupovinu, poklonili nam đačke torbe, napunjene poklonima. Bilo nam je lepo i na prijemu u gradu Gradiška. Narod nas na ulici prepoznaje i pozdravlja, pitaju nas kako je na Kosovu i Metohiji, kako se kod nas živi. Da li nas je strah od Albanaca.”

To je bio povod i za naše, sasvim jasno i uprošćeno pitanje, koje zahtijeva opširan i kompleksan odgovor.

“Teško nam je, ali mi volimo Kosovo i Metohiju. Tu smo rođeni. Zubin Potok je malo mesto pored reke Ibar. Neki ljudi su isterani sa Kosova, na primer, moj jedan nastavnik je morao otići. Mi smo tužni zbog toga. Kosovo je Srbija, a oni nas teraju sa našeg prostora, sa Kosova”, dodaje djevojčica.

Tjerani znatiželjom, Milici postavismo novo pitanje. Kako bi opisala svoju školu, učenike, nastavnike, školske lekcije i časove, nastavu, putovanje do škole, srpske porodice u Zubinom Potoku.

“Neki ljudi se plaše, a neki se sasvim normalno ponašaju. U Zubinom Potoku, za decu je dobro. Postoje neke stvari koje ne smemo da radimo, zapravo plašimo se, na primer da prolazimo pored opštine. Ne osećamo se bezbedno, iako ima i albanskih policajaca koji su dobri.

U Zubinom Potoku nema mnogo Albanaca, oni žive uglavnom na brdima, ali u drugim mestima ima ih mnogo više. Neki ljudi, kao naše porodice, ne žele da odu sa Kosova. Zubin Potok je njihov rodni grad. Pojedinci su ipak otišli jer se plaše. Svakog dana je sve manje srpskih stanovnika”, priča ona.

Milica žali zbog toga što se njeni vršnjaci iseljavaju, odlaze sa Kosova i Metohije. U učionicama Osnovne škole “Jovan Cvijić” to se prepoznaje po upražnjenim klupama i stolicama.

“Mnogo dece se iselilo. U našim odeljenjima u školi ima po trinaestoro učenika, a bilo nas je po dvadesetoro, nekada. To je za mene mnogo tužno. Žao nam je kada odlaze, oni se više ne vraćaju. Samo razmenjujemo poruke. Naše drugove iz škole, koji odlaze, zato što se plaše, viđamo samo preko interneta. Oni su sa nama samo u mobilnom telefonu. Niko se od Srba ne vraća, ili ja nisam saznala za tako nešto.”

Pitali smo Milicu, sjedeći sa njom i njenim drugaricama na klupi u Gradišci, kakvi su joj planovi. O čemu mašta, da li će otići iz rodnog mjesta?

“Zubin Potok je lep grad. Ko god želi doći kod nas, da nas poseti, ne treba da se plaši. Neka deca iz Srbije, iz Beograda i Novog Sada, čula sam to, kada se kaže Kosovo, prvo pomisle na rat, jer se kod nas stalno odigravaju neki ratovi. To je tačno, Albanci nas ne vole, ali mi se opet ne plašimo. Borimo se, da ostanemo i opstanemo. Nije to lako.”

Predložismo da nam kaže nešto o sebi, da se bolje upoznamo. Kakvi su joj planovi, nametnulo nam se pitanje, sasvim spontano. Na odgovor nismo dugo čekali:

“Završila sam šesti razred. Kada završim osmi, ostaću u Zubinom Potoku, onda ću se školovati, dokle god može, i tu ću ostati. Kažem, vam, časna reč. Bilo bi mi žao da odselim, na primer, u Kraljevo, Beograd, u druga mesta. Ja stvarno imam želju da ostanem, da završim školu, fakultet i da živim na Kosovu, jer i Kosovo je Srbija, a Srbija je, opet, moja domovina, koju volim.”

Milica ima dvije starije sestre, Nataliju i Kseniju. I one žive u Zubinom Potoku, zajedno sa roditeljima, mamom Bojanom, učiteljicom u njenoj školi i ocem Radonjom, policajcem. Kada se vrati kući, kaže, svima će imati šta ispričati o boravku u Gradišci.